Димитрије Митриновић и почеци психоанализе на јужнословенским просторима

Студија Димитрије Митриновић и почеци психоанализе на јужнословенским просторима др Марка Теодорског посвећена је читању Митриновићевог опуса кроз његово интересовање за унутрашњи живот човека и откривању његове синтетичке психолошке/психоаналитичке мисли.

Димитрије Митриновић (1887–1953), филозоф, песник, авангардни критичар и теоретичар уметности, један од идеолога Младе Босне, био је изузетно свестрана и еклектична личност. Идеја синтезе у опусу Димитрија Митриновића представља темељни организациони принцип који своју практичну примену налази и на политичком плану, у развоју идеја југословенства, пансловенства и, коначно, Свечовечанства. Студија истражује принцип интеграције различитих увида у јединствени систем у раним радовима, кроз утицаје филозофије веданте, стоицизма, потом Аристотелове етике и Вунтове психологије. Психоаналитички појмовни апарат, фројдовско несвесно и Адлерова индивидуална психологија, послужиће касније као надоградња у реартикулацији идеја предратног опуса.

Монографска студија полази од унутрашњег приступа Митриновићевим текстовима, чиме им омогућава да се међусобно осветљавају, уз нужно ослањање на секундарну литературу. Истовремено, она доприноси и расветљавању ширег контекста психоаналитичког дискурса у раном XX веку на јужнословенским просторима, анализирајући начин на који су постојеће концепције душе преобликоване и реинтерпретиране кроз нову терминологију.

Садржај (PDF)